hridi crne.. trne

nedirnuti spokoj koji nosim
prekriva još plavetnilo i šapat
koračam po oblacima, stopalima bosim
tražeći Njega iz vakta u vakat

poznanici, sjećanja u svojim susretima nude
meni, koga je oblikova haos i košmar
poznanici u zanosu, bezidejnom se ništavilu čude
sabijenog ponosa hodali su uz rub oštar

u ponor su padali..
svi su jedan za drugim pali
nisu skončali, ali su stradali
imaju još vremena, ali su im satovi stali

nikad ne bi mi oprostili
da znaju što ja znam
al' bi mi poraze ugostili
samo ih je vlastitog poraza sram ...